Вивијан Мајер

ДАДИЉА ФОТОГРАФ

Пикасо с „лајком”, тако данас називају чикашку даму која је годинама неговала и крила уметничку страст

    Госпођица Мајер имала је француски нагласак. Савршено за дадиљу у Америци! Деца су је обожавала. И она њих, наравно. Била је задовољна послом: уживала је док је децу водила у школу, сачекивала, шетала, чувала, играла се с њима. Читав радни век провела је као дадиља у имућним породицама у северном делу Чикага. У ствари, само један дан недељно била је слободна. Тај дан је од педесетих до краја седамдесетих година прошлог века користила увек на исти начин. Обувала би мушке ципеле, облачила панталоне, стављала шешир на главу и узимала торбу. У торби је лежао фотографски апарат. И много филмова. Одлазила би у центар Чикага и неуморно фотографисала. И тако сваке недеље. По повратку кући, није помињала где је била и шта је радила. Послодавци су били задовољни том поузданом и скромном женом.     Нико од људи чију је децу чувала није знао куда Вивијан одлази недељом. Све до 2008. године кад је Џон Малуф, млади агент за некретнине – иначе посетилац аукција старих ствари по предграђима – није купио један сандук.

   Кад га је отворио, имао је шта да види. Више од сто хиљада развијених негатива, као и стотине још неизвађених из кутијица. Кратко речено, већ је тај млади посредник у продаји некретнина схватио да је реч о фотографским ремек-делима. Живот са чикашких улица – смешан, болан, срцепарајући, свакодневни, али узвишен – неочекивано је искрснуо пред његовим очима. Кренуо је у потрагу за мајстором фотографије...
    Данас критичари дадиљу из Чикага упоређују с највећим америчким али и светским уметницима фотографије. Називају је Пикасом с „лајком”.   Недавно је у Чикагу отворена прва изложба Вивијан Мајер и одмах је привукла огромну пажњу и посетилаца и ликовних критичара. Пре неколико месеци издавачка кућа „Powerhouse Books” која издаје искључиво књиге о фотографији, објавила је монографију госпођице Мајер. Следеће године биће снимљен документарни филм о врло необичном животу Вивијан Мајер.

   Толико су њене фотографије живе и модерне да се чинило да ће се Вивијан појавити на отварању изложбе у Чикашком културом центру.   Међутим, госпођице Мајер више нема. Умрла је 2009. године. Није доживела тренутке општег признања и уметничке славе. Била је „удата” само за свој фотографски апарат и није имала деце. „Њена” су била само деца других, деца коју је чувала и пазила... Кад је напустила овај свет, имала је 83 године. Није се опоравила од тешког пада годину дана раније.

    Вивијан Мајер никада није урадила баш ништа како би јавности дала до знања чиме се с таквом страшћу годинама бавила. Никоме није показивала своје фотографије. Управо као славна америчка песникиња Емили Дикинсон која је такорећи тајно писала.
Можда због скромности, можда због несигурности, недостатка поверења у себе. Можда је мислила да фотографија не приличи једној поузданој дадиљи. Вивијан Мајер била је полу-Францускиња, полу-Аустријанка. Рођена 1926. године у Њујорку, у Чикаго је дошла после Другог светског рата. Читав век провела је радећи по туђим кућама. То је отприлике све што се за сада и зна о њој.
    Крај живота Вивијан Мајер није, међутим, био и крај њене уметничке судбине.

   Фотографије су остале да живе и даље: госпође у бундама које, киселог израза лица и с препуним кесама у рукама, испред чикашких бутика чекају такси, просјаци и сиромашни, муж и жена, готово стогодишњаци, загрљени иду улицом док им ветар дува право у лице, окрећући његову лептир машну попут ветрењаче, Салвадор Дали на кога је Вивијан наишла на улици и који очигледно запањено гледа у необичног фотографа, затим деца, многобројна деца... Дечак који се крије иза врата продавнице, браћа с прљавим портиклама, дечаци на задњем седишту аутомобила, деца на бициклу, девојчица на плажи, тужна, уплакана деца што стежу своје играчке, као да се плаше света одраслих који им изгледа не нуди ништа добро.

http://vivianmaierprints.com/